Отварајући скуп у свечаној сали САНУ, академик Злата Бојовић је рекла да је Михаиловић одважно градио јединствени поглед на свет, и подсјетила на неке од његових најпознатијих и култних књига као што су "Фреде, лаку ноћ", "Кад су цветале тикве", "Петријин венац" и друге, као и да је 1981. године изабран за дописног члана САНУ.
"Већ тада је сматран за једног од најзначајнијих савремених писаца српске и југословенске књижевности. Био је један од најдостојнијих чланова САНУ", оценила је Бојовић.
Академик Душан Ковачевић је подсјетио да се Михаиловић "појавио на великој сцени српске књижевности" шездесетих година у друштву нове генерације предвођене Данилом Кишом.
Према његовим ријечима, Михаиловић је као писац инсистирао на префиксу српски као животном опредељењу.
"Од првих прича из "Фреда, лаку ноћ", до последњих страница рукописа, који није привео крај, писао је једноставним, разумљивим народним језиком", истакао је Ковачевић.
Заједнички именитељ скоро свих књига Михаиловића је љубав и разумијевање за несрећно биће звани човек, напоменуо је чувени драматург, сценариста и редитељ.
Као некадашњи затвореник комунистичког логора Голи оток Михаиловић се највећи део живота писао и борио се за истину заточеника, преживелих или страдалих, подсетио је Ковачевић.
"Драгослав је данас, сутра и заувек у овом народу. Нема потребе да се враћа кад нигде није ни отишао", закључио је Ковачевић.
Ако би се као епитет за Михаиловића морала изабрати једна реч то би било: потресно, оценио је дописни члан САНУ Јован Делић.
Према његовим речима, Михаиловић је писац који се увијек враћа ка људској патњи, односно присуству зла у свету и чудесној човековој снази да свашта преживи.
"Друга реч је: оживљавање. Михаиловић је писац огромне и ретке способности оживљавања. То се тешко стиче и учи. С њом се писац рађа или не", оцијенио је Делић.
Професор Филилошког факултета у Београду Михајло Пантић је подсјетио да је Михаиловић стварао свој опус у временима кад је књижевност била престижна и одговорна умјетност.
Према његовим ријечима, Михаиловић је писао из најдубље егзистенцијалне потребе и катарзичних побуда, освајајући простор слободе и исказујучи уметничке истине које није могуће релативизовати.
Приметивши да је Михаиловић је "стекао заслужено углед живог класика", Пантић је додао да његово дјело може издржати поређење са класицима наше књижевне традиције.
Пантић је оценио да ће Михаиловићево дело остати као стваралаћки оријентир прозним писцима који долазе после њега.
"Из његових књига свако ко пише добија наук како остати лицем окренут времену које нам је додељено", оцијенио је Пантић.
Он је додао да је Михаиловићев наук писцима - "радити као црв на свакој причи и дати се цео".
Овом скупу је присуствовао и замјеник градоначелника Приједора Жарко Ковачевић и тиме у име града Приједора још једном одао почаст великом књижевнику, академику и лауреате Књижевних сусрета на Козари.
Приједорчани су имали прилике да упознају његово стваралаштво, а његово име остаће вјечно и међу славодобитницима књижевне награде " Скендер Куленовић - Књижевни вијенац " коју је добио 2020.године за животно дјело.