Предсједница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила града Приједора Здравка Карлица рекла је да многи не знају шта се овдје дешавало и да се зато ова организација прошле године одлучила да се ово мјесто почне обиљежавати.
"Ја сам то слушала овдје од комшија, пошто сам у улици поред живјела, да је то баш био логор, да је било много дјеце, кажу око 14 и по хиљада. Видите како је ово отишло у заборав, бојим се да ће и из овог рата отићи. Доста људи не дође јер нису свјесни шта значи обиљежити овакво једно мјесто", рекла је Карлица новинарима у Приједору.
Она је изразила жаљење што ни ове жртве никад нису на неки начин испоштоване.
"И, ево, овдје, сада, колико наше комшије причају о геноциду којег није било, и хвала богу да се то у Приједору није десило, али исто тако ни наши људи не признају жртве Срба ни у овом рату. Шта мислите да није било Првог и Другог свјетског рата и овог рата, шта би Срба живјело. Што рече један свештеник, Срба је више под земљом него на њој", додала је Карлица.
Градоначелник Приједора Далибор Павловић захвалио се Организацији на одлуци да се почне од прошле године обиљежавати ово стратиште, рекавши да је град ове године подржао ту комеморацију да би то била традиција у будућности.
"Морамо се сјећати оваквих мјеста, поготово овог мјеста гдје је кроз овај усташки логор у Другом свјетком рату прошло око 14.500 Срба и људи који су живјели на овом крају. Буквално речено, пола Приједора и више је прошло кроз овај логор и то су патње које ми грађани Приједора не смијемо и нећемо никада заборавити", поручио је Павловић.
Он је истакао да оваква мјеста опомињу да се зло које је било не смије никоме поновити, а да се то може урадити само сјећањем и опомињањем на то шта се дешавало.
"Градска управа је опредијељена да оваква мјеста обилази и изрази сјећање на жртве које су пале и у Другом свјетском, а и у посљедњем, отаџбинском рату, и то нам мора бити пракса и убудуће. Не само овој генерацији већ свим наредним генерацијама које дођу послије нас јер само сјећањем можемо да спријечимо да се овакво зло понови", додао је Павловић.
Обиљежавању је присуствовао Новак Вучковац из села Горња Бистрица који је у овом логору био три седмице.
"Дошао сам са нашим селом и ту сам сам био мајком, двије сестре и два брата. Брат је побјегао, један онај који је био старији од мене, 1930. годиште. Ми смо остали ту до краја логора, када се распустио. Ко је имао све чељади, он је отишао, ко није имао, он је остао. Ми смо остали и још нешто свијета. Ја нисам видио људе који су тучени и убијани, али сам видио доста старијег свијета који је умирао. Било је и пуно дјеце, свако јутро пун кош дјеце, један из мога села имао је кола и волове и он је шетао туда и купио мртву дјецу и гонио негдје тамо", сјећа се Новак који је 1934. годиште.
Младен Вучковац рођен је у козарској офанзиви и нема својих сјећања, али је по предању и сјећању других написао књигу о овом логору под називом "Приједорски логор Циглана 1942. године".
"О томе је врло мало писано. Тајило се то за вријеме претходног поретка да се не би ширила мржња и да би се чувало братство и јединство. Ја сам прикупио и евидентирао сјећања и писао о томе како је долазило до формирања логора у НДХ", додао је Вучковац.
На споменику је натпис: "Од љета 1942. до прољећа 1943. на овом мјесту је био усташки логор. Ноћу 24/25. априла 1943. године борци Пете козарске бригаде заузели су логор и ослободили затворенике. Слава онима који су презрели смрт ради наших живота. Радници Циглане 1985. године".